Patnja.Sjeta.Bol. Lyrics

Uz svetlost sveće amanet pišem,
u ambis zurim ali nije dovoljno,
biti nešto veće, nešto više
van ovog sveta trulog, rđavog.

Nemilosrdno svoju smrt kujem,
Ja sam čovek kome je sve već oteto.
A kroz slomljen dijalog čujem
da je svako živo biće odavno prokleto.

Dok vadim jezik i oči
osećam da već delom sam utvara,
nakon hiljadu života, nakon hiljadu smrti
napokon u trans upadam.

Ka bezdanu plovim dok peva mrtvi hor.
Za izlaz se molim kroz patnju, sjetu, bol.

U odrazu prazna ljuštura!
Žal i jad njena pojava sluti.
Svaku ljudskost u sebi da likvidiram!
Vene kidam ali i dalje se gušim.
Gde je mržnja kad mi zapravo treba?
Barem trunke nečeg da se sećam,
neki znak da jebeno jesam.

Mudrost dolazi kroz patnju.
Nevolja sa svojim sećanjima na bol kaplje u našim srcima.
A čovek protiv svoje volje teži ka umerenosti,
blagodati nam dolaze od bogova.

Kuda god da krenem me čeka
Ona, koja lomi konačnost
što u svojim morama obećava
čistu, stvarnu, večnu besmrtnost.

Njena volja je i moja.